Дневник Ане Франк – једна од лекцијa за 21. вијек

„За шест милиона говори један глас – не мудраца, не поете – већ обичне девојчице. Шест милиона невиних људи је погинуло. Један чисти детињи глас живи: он се показао јачим од смрти» – те речи о дневнику Ане Франк написао је 1960. песник Иља Еренбург.

Да није умрла од тифуса у логору Берген-Белзен 1945 године, Ана Франк би данас напунила осамдесет девет година – рођена је 12. јуна 1929 године. Породица Франк је 1933. од нациста побегла у Холандију из родног Франкфурта на Мајни, где су њени преци живели од 17. века.

Када је 1940. немачка војска окупирала Холандију, Јевреје су преселили у гето. О том времену Ана је писала потом у свом дневнику, у дебелој црвеној свесци, коју јој је поклонио отац за 13. рођендан, 12 јуна 1942.

Од јула 1942. Јевреје из Холандије транспортовали су у такозване радне логоре на истоку. Многима је било јасно да је то значило смрт. Када је почетком јула Марго Франк (старија Анина сестра) добила налог да се већ следећег дана, 6 јула 1942, јави за транспорт у «радни логор», цела породица Франк склонила се у пусто складиште у дворишту бивше фабрике у којој је Анин отац био директор.

Улаз је био замаскиран орманом с документима. Познаници Холанђани, упркос опасности достављали су им намирнице и одржавали с њима везу.

Од лета 1942. до лета 1944. Ана Франк је провела у Уточишту. Тако је она звала то место. С њом су били њена мајка Едит Холандер, отац Ото, старија сестра Марго и једна породица избеглица из Оснабрика: Герман ван Пелс, његова жена Августа и син Петер (у кога се Ана потом заљубила). Ускоро им се придружио и осми житељ – зубар Фриц Пфефер.

Ана је свој дневник водила као серију писама измишљеној дугарици Кити.

Последњи запис датиран је 1. августа 1944. године. Све становнике Уточишта је 4. августа 1944. ухапсила холандска полиција на заповест гестаповца Карла Јозефа Зилберберга.

Осам становника Уточишта послато је у разне лагере смрти. Седморо је страдало – неко током транспорта од исцрпљености, неко у гасној комори, а неко, као Ана и њена старија сестра Марго, од епидемије тифуса у лагеру Берген-Белзен, крајем фебруара или почетком марта 1945. Прво је умрла Марго, а неколико дана за њом Ана.

Само две-три недеље потом савезници су ушли у Берген-Белзен, у коме је било око 10.000 несахрањених тела. Англо-амерички команданти су наредили заробљеним нацистима да копају гробове. Претила је опасност ширења епидемије, па није било могућности да се страдали сахране у одвојеним гробовима. Прешло се на закопавање булдожерима.

Евакуација заточеника почела је 24. априла, средином маја 1945. све бараке су биле спаљене, а међу њима и барака Ане и Марго. Тела обеју девојчица такође почивају у општој безименој гробници Берген-Белзена, мада им је касније постављена посебна надгробна плоча – на црном камену Давидова звезда и фотографија двеју девојчица.

Од осморо житеља Уточишта чудом је преживео само Анин отац, Ото Франк, заточеник у Освенцима. После ослобођења лагера од стране Црвене армије, у јануару 1945. помогли су му да дође до Одесе, отуда бродом до Марсеља, а потом возом у Амстердам. Седам година је живео код Мип Восен, холандске раднице његове фабрике, која им је и помагала да преживе период заточења у Уточишту. Она му је и предала дневник његове ћерке.

У почетку Ото Франк је читао ћеркин дневник у самоћи, свако вече. Преводио је фрагменте на немачки и слао их својој мајци која је живела у Базелу. Касније је уочио да ти записи могу бити од вредности не само за њега. Завештао је свој архив Фонду Ане Франк у Базелу, где је и сам проживео своје последње године. Анин Дневник је у Холандији први пут публикован 1947. године, када је човечанство почело да се упознаје с размерама Холокоста.

Године 1948. амстердамска полиција је започела истрагу ради откривања онога ко је издао људе из Уточишта. Полиција је сумњала да такав човек постоји, али његово име није знао нико. Анин отац је одбио да учествује у истрази и она је прекинута. Године 1963. започета је изнова. Било је разних верзија: да је породицу Франк могла одати чистачица која се бојала за свога сина, који је имао проблеме с полицијом; подозрење је пало и на једног бившег сарадника фирме; говорило се о лоповима, случајним пролазницима. Никакви конкретни доказа нису нађени и нико није био ухапшен.

Пола милиона људи посети годишње Музеј Ане Франк, отворен 1957. године у Амстердаму, на месту бившег Уточишта, чије су собе после рације остављене пустим, а намештај конфискован. Репортер московског недељника «Времја» Анатолиј Бернштејн запазио је у дирљивом тексту, поводом осамдесетoгодишњице, да је и 150-годишње дрво чије је лишће Ана, у дневнику, узалуд жудела да додирне – посечено, јер га је поразило време. Он пише да је један амстердамски суд четворицу изгредника који су вређали Јевреје обавезао да посете Музеј Ане Франк.