Увијек сам био већи читалац него писац

На данашњи дан, 14. јуна 1986. године, умро је аргентински писац Хорхе Луис Борхес.

ТРЕНУЦИ САМО

Када бих свој живот могао поново проживети,

Покушао бих да у следећем направим више грешака,

Не бих се трудио да будем тако савршен,

Више бих се опустио,

Био бих глупљи него што јесам,

Веома мало ствари бих озбиљно схватао.

Био бих мањи чистунац.

Више бих се излагао опасностима, више путовао,

Више сутона посматрао, на више планина се попео

Више река препливао, на још више места ишао,

На која никада нисам отишао,

Мање боба јео а више сладоледа,

Имао више стварних а мање умишљених проблема.

Био сам од оних који

Разумно и плодно проживе,

Сваки минут свог живота имао јасан уз тренутке радости,

Али када бих могао назад да се вратим,

Тежио бих само добрим тренуцима.

Jер, знајте, живот је од тога сачињен,

Од тренутака само, које не пропуштајте сада.

Ја сам био од оних што никад нигде

Ишли нису без топломера,

Термофора, кишобрана, падобрана.

Када бих опет могао живети лакше бих путовао.

Када бих поново могао живети

С пролећа бих почео босоног ходати

И тако ишао до краја јесени.

Више бих се на вртешци окретао,

Више сутона посматрао и са више деце се играо,

Када бих живот поново пред собом имао.

Али, видите, имам 85 година и знам да умирем!

Рекли сте да »поезија рађа поезију«.

Хтио сам да кажем како читање поезије може да буде извор поезије. И књижевност рађа књижевност или књижевност рађа поезију. Поезија се рађа из говора. Поезија је нешто што ми физички осјећамо и коју ми схватамо и предајемо нашим чулима. Не слажем се са Едгаром Поом да је пјесма интелектуална операција. Пјесма наслућује доживљено искуство, претходну емоцију која није само интелектуална. Пјесма је управо откриће емоције. Пјесник је писар којему диктира нека непозната сила.

Колики је дио Вашег личног живота ушао у Вашу литературу ?

Све може да постане материјал за умјетност, цио живот, сви елементи свијести могу да се употребе.

 Ви сте прилично мистериозни и врло дискретни кад је ријеч о Вашем животу.

 Кад је неко писац, он осјећа да, ако би рекао ствари баш онако како су се догодиле, онда то не би била литература. Та искуства треба да се претворе у бајке, приче, стихове, метафоре. Чак и кад причам истину о нечему што се стварно збило, ја помало измијеним прилике, датум. То је литература.

Који је највећи проблем који живот поставља пред човјека?

То је проблем етике, морални проблем. Ја се старам да будем човјек етике, али не успијевам у томе.

 Шта је највећи непријатељ човјеков?

 Друштво, држава, наравно. Има наравно, режима који су подношљивији од других.

 Koji људски квалитет посебно цијените ?

Пријатељство и машту. Људи без маште су неподношљиви. А машта је оно што највише недостаје овом добу које разједињују национализам и материјализам. Пријатељство је врло важно у мојој земљи. У »Божанственој комедији« све оне приче о небу, паклу и чистилишту су у ствари хроника Дантеовог и Вергилијевог пријатељства.

Шта не волите код људи?

 Мрзим људе који су сувише сигурни. Сигурност је можда највећи људски недостатак. Догматичари су њени носиоци и опасни људи.

 Када би било могуће, коју бисте књигу понијели са собом за вјечност?

 Врло је незгодно и тешко изабрати само једну књигу, али ако бих морао да изаберем, онда бих узео Дантеову Божанствену комедију. Наравно, мислим с литерарне тачке гледишта. Али нема разлога да се изабере само једна књига.

Једном сте потврдили да се боље сјећате књиге Вашег дјетињства него људи и рекли сте: »Увијек сам био већи читалац него писац…«

 Можда сам осредњи писац, али сам добар читалац…

 Оставимо ли по страни скромност овог исказа, све то потврђује да Ви безмало придајете једнако значење животној збиљи и литератури, односно, свему ономе што представља духовно благо човјека. Жељела бих да Вас ово подстакне на још коју опсервацију о значењу литературе и умјетности у човјековом животу.

Али и животна збиља је створена од литературе. Једна књига је догађај и реалност као што је Њујорк реалност. Један сонет је такођер стварност. У садашње вријеме прави се грешка што се литература посматра са историјске тачке гледишта и предаје се са датумима и особним именима. На књигу би требало гледати као на целисходност за срећу и задовољство, а не као на непријатности. Тужно је лишити се литературе. Постоје и друге умјетности, али ја кад мислим на умјетност ја мислим на литературу. Волим и филозофију и метафизику. Много волим да читам и провео сам живот у читању.

 Шта је заједничко свим умјетностима ?

 Ја мислим да је то љепота. Али ја не знам да ли књижевна љепота личи на музичку љепоту. Можда је најважније то да се осјети да је умјетничко дјело искрено, а не нешто исфабриковано и да литература не буде само једноставна игра ријечи, већ нешто искрено, као сан. Али, снивач, док сања, треба искрено да сања и (док сања треба) да вјерује у стварност сна, знајући истовремено да је то сан.

 Ви одбијате сваку политичку, идеолошку и религијску послушност. Ви желите да будете »само« писац.

 Ја не припадам ниједној партији. У мојој земљи људи су трули од политике. Желио бих да живим у некој земљи гдје не би било ни царине, ни униформе, ни заставе, ни касарни, ни цркава у свијету, гдје не постоје разлике међу земљама, гдје је пасош непознат, гдје не постоји неповјерење. Али знам да је то илузија у наше вријеме. Ја мрзим све изме. Сваки систем је превара. Желио бих да будем Швајцарац, грађанин те фиктивне земље у којој је непознато име председника. (Борхес је на крају и отишао у Швајцарску гдје је и умро.)

 »Пијесак непрестано пада и то је његов вјечити закон, али са пијеском одлази и наш живот«, кажете Ви. Хоћете ли ми рећи нешто о симболу пијеска ?

 Пијесак је симбол времена. Живот је пијесак који не задржава никакав отисак и који нема ни почетка ни краја, то је само један низ. Вријеме је фундаментални проблем егзистенције. Вријеме је непрекидност. Постојати значи бити вријеме, ми сами смо вријеме. Наша свијест непрестано прелази из једног стања у друго, и то је вријеме. Хераклит је рекао: »Не можемо ући два пута у исту ријеку«. Јер вода тече и никад не мирује, а с друге стране – што изазива у нама неки свети ужас – и ми сами смо ријека, ријека која се стално мијења: и ми такође течемо. Вријеме је материја од које смо сачињени: вријеме живљења, вријеме среће и очајања, вријеме рађања и смрти. Вријеме је биће, јер вријеме гради и разграђује човјека. Вријеме је суштина човјека. Платон је покушао да ријеши проблем времена створивши један од најљепших људских изума. Говорим о људском изуму, јер нисам побожан, а религија би дала другу дефиницију.

Шта је за Вас вјечност?

 То је збир наших јуче и свих свјесних људских бића. Вјечност је прошлост за коју нико не зна кад је почела. Али вјечност је и сва садашњост. Садашњи тренутак све нас садржи, и све градове, и све свјетове, и све просторе. Вјечност је такоде и будућност, будућност која још није створена, али која постоји, која почиње да постоји у самом овом тренутку. Платон каже да је вријеме покретна слика вјечности. Вјечност нам дозвољава да живимо на сукцесиван начин: сате, ноћи и дане, године. Имамо памћење, садашње осјећаје, па онда имамо будућност, чији облик још не знамо, али је предосјећамо или се ње плашимо. Све, апсолутно све нам је дато по реду, мудро, јер кад би нам све било дато одједном – људско биће не би издржало тај страшни терет, терет бића цијеле васионе. Цјелина бића за нас је немогућа. Шопенхауер каже да је, срећом за нас, наш живот подијељен на дане и ноћи које сан прекида? Без сна, живот би био неподношљив и не бисмо били господари задовољства…

Рекли сте негдје да спорт и политика фаворизују национализам.

 Да. Сада су филозофија и литература помало заборављене. Људи се радије интересују за политику и спорт. А и писци су ангажовани. То значи да стављају политику у први план, па тек после литературу. И спорт и политика потхрањују национализам који је највеће зло. И једно и друго су фриволни, ташти, али политика је много опаснија. Жао ми је што је тако, али моје жаљење је бескорисно. Не могу да промијеним ток историје ни еволуције. Што може да учини једна индивидуа? Скоро ништа, а опет само су индивидуе важне. То је парадокс. Друштво, држава то је нешто апстрактно и помало безлично.

Није ли свеопшта данашња политичка, економска, идеолошка и религијска подијељеност у свијету у ствари наметнута народима и противна човјековом интересу и његовој природи, ако прихватимо тезу да су сви људи браћа?

 Све то раздваја људе, нарочито политика. Ја сам пацифиста. Ако би избио трећи свјетски рат, уништио би човјечанство. Рат је зао, то је организовано убиство, изговор и оправдање за убиства и злочине. Данас је свако националиста. Свако се интересује за своје разлике, а не за заједничке афинитете. Чак и код нас, који смо млада земља по историји, и код нас се инсистира на мизерним разликама. Придавање толике важности мјесту гдје смо рођени је зло нашег времена. Умјесто да слиједи идеал који су проповиједали стоичари антике и који су за себе говорили да су космополити, другим ријечима, грађани свијета. Ја много патим кад је негдје рат, као уосталом и сви људи, изузев незналица који само знају да мрзе. Мени је немогуће да мрзим, јер ме то сувише кошта. Ја не волим неку земљу против неке друге. Треба вољети све земље. Кад бисмо ратовали са Француском, не значи да бисмо били Монтењеви непријатељи.

ЧИТАЛАЦ

Нека се други хвалишу страницама које су написали

ја се гордим онима које сам прочитао.

Биће да нисам био филолог

да нисам испитивао деклинације, начине, тегобне

промене гласова

д које се стврдњавају у т

еквивалентност г и к,

али током свих својих година проповедао сам

страст према језику.

Моје ноћи су испуњене Вергилијем;

то што сам знао и заборавио латински

јесте својина, јер заборав је

један од облика памћења, његово неодређено

подземље,

тајновито наличје паре.

Кад су се у мојим очима избрисали

драги ташти привиди,

лица и станица,

бацих се на учење гвозденог језика

којим су се моји преци служили да опевају

мачеве и самоће

а сада после седам векова,

из Ултима Тхуле

допире ми твој глас,

Снори Стурлосоне.

Младић, пред књигом, подвргава се одређеној

дисциплини

и то чини уместо одређеног знања;

у мојим годинама сваки подухват је пустоловина

која се граничи са ноћи.

Нећу довршити дешифровање старих језика Севера,

нећу заронити жељне руке у Сигурдово злато;

посао којег сам се латио бесконачан је

и пратиће ме до краја,

не мање тајанственог од света

 и мене, шегрта.