Call UsШекспирови сонети – љепота мрака
Сонети Вилијама Шекспира објављени су без његове дозволе 1609. године и рекламирани као “никада раније објављени”. Објавио их је Томас Торп, у кватру под пуним стилизованим насловом: SHAKE-SPEARES SONNETS. Издавач, иако угледан, очигледно је желио да искористи славу Вилијама Шекспира, који је од 1609. године био члан чувеног позоришта Глоуб у Лондону и тиме могао да рачуна на хонораре од његових покровитеља.
Првих 17 сонета су посвећени младићу од кога Вилијам Шекспир тражи да се ожени и има дјецу како би начинио своју љепоту бесмртном, преносећи је на сљедеће генерације. У низу сљедећих сонета пјесник покушава да младића учини бесмртним преко своје поезије, наглашава тему усамљености, смрти и пролазности живота и критикује младића због тога што ужива у поезији супарничког песника. У посљедњим сонетима посвећеним младићу истиче се љубав као рјешење смртности.
Сонети 127-152 су упућени Црној Дами, њеној тамној коси, цртама лица и карактеру. Ова жена је за пјесника симбол егзотичне љепоте и “сваки језик ће признати да љепота тако изгледа”. Истовремено она постаје и нека врста мотива који прожима цјелокупну нит пјесничког осећања.
Сонети 153-154 су слободна адаптација двије класичне грчке пјесме. Они су алегоријско виђење грчког епиграма који се односи на “малог крилатог бога љубави Купидона”.
I
Од најљепших бића желимо младине
Да љепоте ружа с њом не умре никад,
Него, кад зрелији с временом премине,
Њежан баштиник да њему буде дика.
Али ти, за своје сјајне очи вјерен,
Својим уљем храниш своје свијеће плам,
Творећ праву глад гдје обиље се стере,
Сам свој душман, грозан милом себи сам.
Ти који си сада свијету урес свјежи
И једини гласник гиздаву прољећу,
Расипан у тврдичењу, шкрче њежни,
У пупољку свом покапаш своју срећу.
Сажали се на свијет, или буди лаком:
Свијету дуг да гуташ, и собом и раком.
XVIII
Хоћу ли те с даном успоредит љетним?
Ти си краснији и блажи си од њега;
Свибањске пупољке стресу љути вјетри,
И прекратак рок имаде љетна жега.
Каткада прежарко сја небеско око,
И често је златна пут му потамњена;
Све се лијепо прашта с љепотом напокон,
Кад је роби случај ил природна мијена.
Али твоје вјечно љето већ не свену,
Нит изгуби над љепотом твојом власти;
Нит се смрт подичи да луташ кроз сјену,
Кад ћеш с вјечним стихом у вријеме урасти.
Докле људи дишу, или очи сјаје,
Дотле живи ово и живот ти даје.
Уморном од свега у смрт ми се жури,
Јер видех заслужног како бедно проси,
И ниткова што богато се кинђури,
И оданост како понижења сноси,
И златна одличја о погрешном врату
И савршенство у блатном бешчашћу,
И девице силом предате разврату
И снагу страћену неспособном влашћу,
И уметност којој моћник узде ставља
И злочинце како владају добротом,
И мрачњаштво како мудрошћу управља,
И како искреност бркају с простотом:
Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.
Од ње ме тек љубав може сачувати.
CXIII
Твоја ми жалба и љубав жиг скрива,
С ким жигоса ми чело брука проста,
Ил’ злим, јер ти зло сакри, добро оста.
Ти си мој Цијели Свијет и ја настојим
Свој срам и хвалу знат’ с усана твојих;
Никог до тебе за суца не бројим,
Да ли зло ил’ добро суди ћута мојих.
У бездан понор стресем сва старања
За туђе ријечи, к’о змија затварам
Ухо за сваки савјет и ласкања,
И гле, свој немар како испричавам:
Ти свих си мојих жеља у дубини,
Сав свијет без тебе мртав ми се чини.
CXXXVIII
Када ми се драга на вјерност заклиње
Ја, вјерујем јој, прем’ знам, лаже мени.
Нек’ мисли да сам голобрадче сиње,
Невјешто свијета варавој опсјени.
Сујетан сматрам да ме сматра младим,
Прем’ знам да ми цват младости мину,
Да вјерујем јој у лаж ја се градим,
И скупа тако скривамо истину.
Зашто ми да је невјерна не каже?
Што јој не рекох да ме старост мори?
Радо се љубав к’о вјерна прикаже,
Стар пањ заљубљен о љетим’не збори:
За то ја с њоме, она са мном лаже,
Ласке у лажи мане нама ублаже.
