Miloš Crnjanski – 125 godina od rođenja

Srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u siromašenoj građanskoj porodici. Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, gdje je završio osnovno I srednju školu. Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. Godine 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj“.

Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je ubrzo ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „… Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja“ – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. 

„U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik –bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće“.

I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata.

Književno stvaralaštvo Miloša Crnjanskog u tom period, bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: 

„Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.“ 

Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Zatim, 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. Ubrzo, 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. Nakon toga, u period 1928 — 1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930. za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi. List je sledeće godine prestao da izlazi. U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona, avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo. Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.

U Jugoslaviju se vratio 1965. godine. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh“. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti  
…
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.   
…
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,      
tvoj će bagrem pasti ne me kao kiša.  

(Lament nad Beogradom)      

U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog

Dela:

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima:

Poezija

Lirika Itake(1918)

Odabrani stihovi(1954)

Lament nad Beogradom(1965)

Pripovetke

Priče o muškom(1924)

Romani

Dnevnik o Čarnojeviću(1921)

Seobe(1929)

Druga knjiga Seoba(1962)

Roman o Londonu(1972)

Drame

Maska(1918)

Konak (1958)

Nikola Tesla (1967)

Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

Nagrada Miloš Crnjanski

Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine. Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Nagrada se dodeljuje piscu za prvu objavljenu knjigu na srpskom jeziku. Nagrada se sastoji od novčnaog iznosa od 2000 evra, povelje i medalje sa likom pisca. Jedanaesti dobitnik (za 2007. godinu) je Milena Marković za knjigu „Tri drame“ („Šine“, „Paviljoni“ i „Brod za lutke“). Milena Marković je i autor scenarija za film „Sutra ujutru“.

СУМАТРА

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

Београд, Браће Недића 29, 1920.

ПРОЛОГ

Jа видех Троју, и видех све. 
Море, и обале где лотос зре, 
и вратих се, блед и сам. 
На Итаки и ја бих да убијам, 
ал кад се не сме, 
бар да запевам 
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд 
– изузев оптимисте! 
Ја нисам певач проданих права, 
ни ласкало отмених крава. 
Ја певам тужнима: 
да туга од свега ослобођава. 

Нисам патриотска трибина. 
Нит марим за славу Поетика. 
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, 
нити да будем народна дика. 
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више, 
небу, што високо, звездано, мирише, 
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи. 

1919.

ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

Цео нам је дан дуг, и досадан.
До вечери, кад се, кришом, састајемо.
Пољубац један, брз, и негледан,
доста нам је. Да се свету насмејемо.
Да одемо у ноћ, као да смо криви.
Лако, као тица, која кратко живи.

Наш вити корак не везује брак,
ни невини занос загрљаја првих.
Него осмех лак, што цвета у мрак,
на усницама са две-три капи крви.
Руке нам не дрхте, од стара прстења,
него од жуди, страха и сажаљења!

Ах, није тај страх само наш уздах,
кад видимо шуму, како лако цвета.
Него је то плах, испрекидан дах,
којим би некуд даље, са овог света.
У Слободу, куд, над нама, гране језде.
У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Узеше нам част, али светли сласт,
небесна, као понос, на нашем лицу!
Наша је страст гурнула у пропаст:
лажи, законе, новац, и породицу.
Од понижења нам је клонула глава,
ал нам се, у телу, пролеће спасава!

Наш тужан осмех благосиља грех;
жиг оних који љубе, на свету целом.
Цео нам је дан дуг и досадан,
и пролази у ћутању невеселом.
Тек увече, слободан ко у трави цвет,
ја те чекам. На једној клупи. Разапет.

Београдски универзитет, 1919.