Call UsDjevojčice koje su odrasle
Moja genijalna prijateljica predstavlja prvi deo „napuljske tetralogije” javnosti nepoznate autorke savremene književnosti Elene Ferante. Radnja ovog romana smeštena je u siromašnom predgrađu Napulja druge polovine XX veka. Priča o odrastanju dveju devojčica predstavljena je iz ugla odrasle, zrele žene. Pripovedačica u prvom licu retrospektvino priča o svom odrastanju i prijateljstvu sa Lilom. Pošto je pripovedačica u prvom licu, ona nije sveznajuća, pa samim tim i nije sasvim pouzdana i objektivna, jer nama je predstavljena samo njena strana priče. Već u samom uvodu se nagoveštava prikrivanje tragova, što se može povezati sa autorkinim načinom postojanja u svetu književnosti (bez tragova, bez javnog istupanja, pod velom anonimnosti).
Lila i Elena, iako dve najbolje prijateljice još od detinjstva, mogle bi se okarakterisati kao antipodi. Zašto? Zato što je Lila aktivna, glasna i preduzimljiva, a Elena pasivna, tiha i povučena. Lila je glasna i karakteriše je osobina apsolutne odlučnosti. Svaka zabrana pred njom gubi svoju doslednost. Sama Elena se tome na neki način divila, čak toliko da u jednom trenutku iznosi svoju opservaciju: „Svaka njena neposlušnost završavala se divljenjem koje je oduzimalo dah.” Lila je prava mala buntovnica koju Elena želi da sledi i u njoj vidi neku vrstu uzora. Ipak, njih dve imaju dosta toga zajedničkog. Dosta toga zajedničkog što će se kroz odrastanje i usled životnih uslova promeniti.
Šta im je zajedničko, a šta nije?
U ranom detinjstvu ove dve devojčice, iako različitih temperamenata, imaju zajedničke snove i maštanja i slične životne uslove. Obe žele da imaju formalno obrazovanje i bivaju dobri đaci, vole da čitaju i žele da se obogate pišući koautorski roman. Kako vreme odmiče, Elena i Lila postaju sve udaljenije, počev od toga da se jedna izborila da nastavi školovanje uprkos teškim egzistencijalnim uslovima, a druga je bila osuđena da radi u porodičnoj radnji. Siromašna periferija Napulja nameće odricanje od školovanja. Koliko god bile iste ili različite, u njihovom odnosu se oseća konstantno prisustvo prećutnog takmičenja još od ranog detinjstva i igranja sa lutkama pa do odraslog doba. U njihovom odnosu konstantno je prisutna ljubomora. Nekada je čak i vrlo otvorena.
Šta im je nesumnjivo zajedničko?
Ovo nije samo roman o odnosu dveju prijateljica. Ovo je istovremeno i porodični i društveni i ljubavni roman i roman jednog vremena. Porodični je zato što govori o odnosima, životu ili preživljavanju unutar višečlanih porodica u predgrađu Napulja. Društvene teme su prisutne kroz klasne razlike između bogatih i siromašnih porodica. Pored toga, pratimo i ljubavne priče od prvih simpatija do prosidbe i udaje, kojom se i završava prvi deo ove tetralogije. Venčanje kao granica između detinjstva i sazrevanja. U ovom romanu su dotaknute i mnoge druge teme kao što su brutalno nasilje koje je manje-više predstavljalo svakodnevicu (što se opet može dovesti u vezu sa patrijarhatom i feminističkim ukazivanjem na rodnu neravnopravnost), pa i komunizam, fašizam, nacizam.
Sve do samog kraja romana stiče se utisak da je Lila Elenina genijalna prijateljica dok nam Lila svojom izjavom ne kaže obrnuto. Zapravo se možda pravi odgovor krije u tome da su njih dve jedna drugoj genijalne prijateljice i da je njihovo prijateljstvo kao takvo genijalno. Ovoj pretpostavci naročito doprinosi činjenica da je pripovedačica Elena i da njihov odnos posmatramo upravo sa njene tačke gledišta. Mi ne znamo pouzdano kako Lila gleda na svoje prijateljstvo sa Elenom. Sama se onda nameću pitanja da li bi možda i Lila želela da je kao Elena? Da li ona zaista jeste takva kakvom je Elena vidi i predstavlja? Istina kakvu nam Elena predstavlja ne mora nužno značiti da je objektivna. To je njena istina, ali možda ne i Lilina istina i to treba imati u vidu.
Čini se da je pompa oko interesovanja za identitet autorke bacila senku na ovo genijalno delo savremene književnosti o prijateljstvu i sudbinama koje se prepliću. Postojanje Elene Ferante na književnoj sceni je kao homersko pitanje savremenog doba. Ne znamo zasigurno da li je u pitanju muškarac, žena ili grupa autora. Možda je to autorkin umetnički nastup, a možda jednostavno smatra da je posao pisca kao i svaki drugi i da autor književnog dela ne mora nužno da bude i javna ličnost, jer i šalterski službenik, bankar ili lekar uspešno obavljaju svoj posao, pa ne istupaju javno zbog toga.
