Промоција књиге “Разлиставања” у Београду

Синоћ је у свечаној сали Матице исељеника и Срба у региону одржана промоција књиге Јоване Остојић “Разлиставања”. О књизи су говорили професор Дарко Топаловић, проф. Милан Вурдеља, предсједник Матице Миодраг Јакшић, уредник издања Предраг Остојић и ауторка. Промоцију је музички испратио музичар и музиколог Драган Млађеновић – Шекспир, један од чланова групе Ренесанс. У наставку преносимо дио излагања професора Милана Вурдеље:

[…]Прва, иманентно поетска, збирка Јоване Остојић одликује се ретко адекватним насловом који на више равни, пре свега на поетичкој, окупља текстове са различитим жанровским предзнацима. Гласови који проговарају из њих покушавају да разлистају и разгрну сопствену и колективну прошлост, не би ли допрли до њеног разлога и почела. Разлистана је и стилска објава ових гласова, која је јасна последица њихових различитих искустава, светоназора, социјалног конституисања итд. Поврх свега, поступком литерарне мистификације у “Биљешци о писцима”, успоставља се петострука (псеудо)ауторска инстанца, која на суптилан начин доводи у питање могућност да се дејство историје на појединца – што је можда централна тема ове књиге – опише непосредно. Овакво конципирање збирке као сложеног амалгама тзв. фактографије и њоме изазване песничке имагинације, не улази, чини се, у корпус главних интересовања песника рођених деведестих година прошлог века. Поетска и прозна грађа промишљено је организована у четири циклуса који су насловљени: “Метаморфозе”, “Ријеч постаде месо”, “Међу нама”, и, лапидарно, “Проза”. Већ овакво именовање указује на диверзитет традицијских наноса које ауторка бира као своје надахнуће и почетак дијалога, разгранатог дијалога са лирским доживљајем света у непосредној близини.
Можда најсуптилнији, али и највећи квалитет збирке “Разлиставања” јесте способност песничког чула да у свему што установи у својој имагинативној близини увиди чудо. Са друге стране, збирка је већ на прво читање дело младог духа: као да је осетна потреба песникиње да, каткад и еруптивно, саопшти нагомилана промишљања, искуства, изгредне рефлексије и осећања. Због тога се тематски “Разлиставања” рачвају ка неслућеним странама: миту, античкој историји, националном памћењу, турбулентној историји прошлог века, али и ка интимним, чак интроспективним спознајама. Ово, додуше, читаоцу може деловати као исувише еклектична целина, али на неочекивани начин су сви текстови из збирке Јоване Остојић прожети безмало идиосинкратским осећањем протицања времена. Оно што се издваја као референтна тачка тог протицања јесте фигура појединца из гомиле безимених – каткад магловита, каткад врло оштро истакнута. Умеће да се чују и забележе аутентични гласови малих патника, без обзира на то да ли они иступају из митске дубине, библијске сцене, неког тамног турског вилајета или нашег комшилука, огледа се упечатљиво у циклусу “Ријеч постаде месо”. Уз повремене упливе иронијом нетретиране емоционалности, песме из овог циклуса најинтересантније су у оним сегментима у којима се искуство изгнаника из историје обелодањује као посебно по свом историјском партикуларитету, а опште по свој митском претакању из једног времена у друго[…]