Моје име глагољицом

Дан словенске писмености и културе у нашој библиотеци обиљежили смо радионицом – Моје име глагољицом. Радови настали у оквиру радионице красе зидове читаонице и доступни су јавности. 

Знаменита солунска браћа Ћирило и Методије највјероватније су између 856. и 863. године забиљежили прве знакове словенског писма. Колико год недоумица постоји у модерној науци једно је сигурно: за свој мисионарски рад Ћирило и Методије морали су најприје да саставе азбуку за словенски језик, па тек потом да приону на превођење богослужбених књига. Прво словенско писмо била је глагољица, која је према неким хипотезама састављена као мисионарска азбука. Ћирилово житије свједочи да су прве ријечи којима је започео писање прве словенске књиге биле: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. (Свето Јеванђеље по Јовану I, 1).

Друга словенска азбука, ћирилица, настала је крајем IX вијека. Њени творци били су ученици солунске браће, избјегли у Бугарску. За заједничке грчко-словенске гласове узета су грчка слова, а за словенску допуну творци ћирилице ослонили су се на Ћирилову глагољицу (он је осмислио 14 посебних словенских слова, међу њима и наша Б, Ж, Ц, Ч, Ш). Велико дјело које су отпочела солунска браћа, окончаће готово миленијум касније Вук Стефановић Караџић, чија је ортографска реформа са 30 слова коначан вид ћирилице, данас стандардног писма српског језика.